KABANICA
Nju u školu dovozio tata,
mirisala slatko na vanilu,
ja pravio tvrđave od blata
i pušio kukuruznu svilu.
Nosila je brošić na lančiću,
uspomena na pokojnu baku,
ja igrao pokera u siću
i lovio zmije po vrbaku.
Svirala je divno violinu,
govorila francuski bez greške,
ja rastao uz luk i slaninu,
u tučnjave upadao teške.
Drugarice imala je krotke,
išla s njima u Grčku na more,
ja radio sklekove do stotke,
izučio sve ulične fore.
Jesen bila i kiša je lila,
ona smrzla, mokra kao ptica,
te večeri, oboje nas skrila
moja stara, kišna kabanica.
Kabanica sa magičnom moći
pokrila je šta pod njom činismo,
zbližila nas u olujnoj noći,
do jutra se razdvajali nismo.
Kao munja kad nebo presiječe
sijevalo je njeno oko čarno,
ostade za nezaborav veče,
kad joj kradoh poljupce na kvarno.
